Znate ono, nesreca nikad ne dolazi sama? No, nije bas takva velika nesreca, ali jucerasnji dan nije krenuo bas najbolje.
Vec sam spomenula da je dijete moralo svim mogucim doktorima na kontrole radi pocetka skole. Prvi je na redu bio okulist.
Amelia ima Brown’s Syndrome, pisala sam vec o tome, i moramo redovno odlaziti okulisti na preglede da on prati utjece li joj to na razvod vida, da bi u tom slucaju korektivnu operaciju malo pozurili. Inace cekamo jos bar dvije godine. Primjetila sam u zadnje vrijeme da joj se sve to malo popravilo. No, primjetila sam i da se zali da je umorna i da ima glavobolje. Pogadate? DIjete mora nositi naocale. Za citanje. Srecom, pa bas svi u obitelji nosimo naocale (mi mladi ne vidimo na daljinu, oni stariji ne vide blizu) i Mimi nije tesko palo da bude ih morala nositi ona. Osobito kad sam joj obecala da vec isti dan idemo u shopping po naocale. No, o tome malo kasnije.
S povecim zakasnjenjem, uskocile smo u taksi i odjurile na kontrolu otorinolaringologu. Prije tri godine (i o tome sam pisala, ali ne mogu naci gdje), Mimi je imala operaciju uha (tubice) i grla (odstranili su joj adenoindnu, a pobrijali mandule). Tubice u usima omogucavaju da se kod upale uha, tekucina cijedi van u uho i time se smanjuje intenzitet upale, a samim tim i visoke temperature. (Jer ni Mimi ni ja nismo voljele jurnjave na hitnu kad je imala febralne konvulzije, a jos manje ostanak u bolnici radi upale uha.) Evo, tri godine kasnije, lijeva tubica je ispala iz bubnjica, uho je krasno i zdravo. Desna tubica, e, ta je malo tvrdogava. Vec ju godinu dana cekamo da ispadne, a ona se ne da. Pogadate? Mimi treba novu operaciju da se tubica izvadi.
U tom trenu, opet dobrano u zurbi da stignemo pedijatrici (kako mi je samo poslo od ruke u jednom danu napraviti termine za sva tri lijecnika ni sama ne znam!), ja sam vec bila gotova. Mimi je bila OK jer je vec ujutro na vlaku nacrtala sebe na bolnickom krevetu za operaciju (pricale smo o mogucnosti ponovne operacije da se dijete pripremi na moguce lose vijesti) i zatrazila od tate, bake i djeda potvrdu da ce i oni u slucaju opracije doci u bolnicu. Bili su i zadnji put, no ona je mozda malo premala da se toga sjeca. Naravno, svo troje su s entuzijazmom potvrdili dolazak podrske i rekla sam doktoru da bi ona moguce bila razocarana da operacije ne bi bilo.
Ja, s druge strane, sam bila a rubu suza. Znam, sve to skupa nije nista ozbiljno, ali kad mi dva doktora za redom kazu da nesto nije dobro, jedino sam jos strepila sto ce reci pedijatrica.Dijete ima 1.21m i 26kg. I dalje je pet kockica iznad najvise crte za svoju dob. Ali je predijatrica rekla da je po osobnosti najmanje deset kockica iznad! 
Opcenito je sve OK, lijepo raste i razvija se, jedino je pedijatricu zabrinulo sto je dijete toliko posuncano. Jel’ mi koristimo zastitu, pita ona mene. Koristimo SPF 50, u ogromnim kolicinama, ali moje jadno dijete je cijelo ljeto (zapravo jos negdje od travnja) u jednom od tri kabroleta u familiji i na jednom od dva broda u familiji. Ostatak vremena hoda nekud okolo sa siroticom mamom koja ima samo noge. I, kak’ da se onda ne posunca?!
Kad smo s doktorima konacno bile gotove, izvele smo se na rucak i skovale plan. Ja se vec dugo spremam otici u Factory Eyeglass Outlet u Port Washington. Sve te price o kompletnim naocalama za $40 kad sam ja moje platila $400 do $600 ozbiljno s me uzrujale. Naime, ja stvarno mrzim kad platim za nesto vise nego sto moram.
Nazvale smo baku i rekle da dode na nas vlak. Nazvale smo tatu (koji je slucajno bas i bio u Port Washingtonu) i s veseljem konstatirao da nam se moze pridruziti. Grandma je bila jako bolesna kad smo je nazvale, ali je ipak rekla da ce se i ona spremiti da nas vidi. Naravno, kad je Grandpa saznao za planove, nije to moglo proci bez njega.
Nakon poduzeg biranja i odabiranja (i mojeg inzistiranja da Tom ipak ode doma jer je samo odmagao birajuci sve najgore moguce okvire i zabavljao se naslikavanjem djeteta u njima), za Mimi smo narucili dvoje naocale, za mene dvoje i jedne za baku. I se to skupa za malo vise od $200. Pa, nek’ onda ja ikad vise odem u obicnu optiku po naocale.
Naravno, onda je vec bilo vrijeme veceri. Pa setnja do marine da se vidi zalazak sunca. Na kraju taj dan koji je poceo sasvim ne bas dobro, ispao je bas OK.
(Tatin jedrenjak je ovaj najveci na slici)
)
