newyorčanka: the blog

Sve je počelo sasvim bezazleno. Tražila sam na internetu dramu Harolda Pintera, onu koja počinje s krajem i onda je svaki idući čin zapravo prethodni. Volim Harolda Pintera. Jako. I oduvijek. Ne samo radi Nobela. Ali mi je drago za njega.

Uglavnom, lutajući prostranstvima interneta, klikajući na link za linkom, našla sam se na listi Best Modern Plays Everyone Should Read neke studentice iz Engleske. Letimično sam preletjela listu imena da nađem Harolda, kad je iskočilo pred mene jedno poznato ime. Ne poznato tipa je, čitala sam ga već ranije, nego poznato tipa nekad smo skupa radili. I sad, da je ime nešto tipa John Smith, ne bih se uzbudila, ali s njegovim imenom i znajući da je nekad davno bio glumac, a da je u doba kad smo zajedno predavali engleski u školi stranih jezika u Čakovcu pisao dramu, srce mi je brže zakucalo. Ma, je li to moguće?!

Brzinom svjetlosti sam ga guglala. Naravno, iskočili su linkovi na sve strane. Objavio je dvadesetak drama, pokupio brdo nagrada, a hvale ga kao jednog od najboljih modernih dramaturga u Engleskoj. Predstave mu se redovito izvode i sve kritike koje sam vidjela bile su pozitivne.

Na web stranicama njegovog izdavača bila je i njegova e-mail adresa. Odlučila sam poslati mail.

Podsjetila sam ga na dane kad je jadan kao vegetarijanac u Čakovcu davne 1994. redovno nailazio na ljude koji su ga uvjeravali da mljeveno meso nije meso. I kad mu je moja mama svako malo kuhala fino povrće za ručak kod nas nedjeljom. I na one lude provode na Pohorju kad smo popili flasu rakije i skoro se ubili na snijegu i ledu od hotela Areh do Ruške koče gdje smo mi bili smješteni.

Čestitala sam mu na uspjehu i napisala koliko mi je bilo drago pročitati da ga svi toliko hvale. I da namjeravam u Londonu potražiti njegove knjige i da jedva čekam da ih pročitam, iako već godinama nisam pročitala ni jednu knjigu beletristike.

Nisam se nadala odgovoru. Zapravo sam mislila da poruke idu izdavaču i da on moj mail neće ni vidjeti.

Pola sata kasnije došao mi je odgovor. Skoro sam ciknula od sreće.

Živi u malom gradiću blizu Škotske jer je London preskup. Oženio je nekadašnju curu koju sam upoznala kad ga je posjetila u Čakovcu i imaju dva sina. Poslao mi je i sliku. Malci su predivni, dečki od jedne i pet godina. I na kraju mi je napisao da na jesen njegova najnovija drama dolazi u New York i da se zaista veseli da se vidimo, odemo na cugu i napričamo za svih ovih 12 godina što nismo bili u kontaktu.

Znate što? Mene je to učinilo sretnijom i više mi značilo nego kad sam izašla iz Burberry dućana s vrećicom. Jer, koliko god to možda nije očito onima koji me ne poznaju u stvarnom životu, ja zaista nisam površna osoba kojoj stvari znače više od ljudi. Baš suprotno.

(BTW, našla sam i Pinterovu dramu. Zove se Betrayal. Naravno, sjetila sam se čim sam pročitala naslov…)

- - - - -

Ovo pak sam nasla kod Ribaca pa mi je bilo simpaticno. Koliko god da obicno te testove ne smirglam puno, ovaj je relativno precizan. Ili mi se jednostavno dopalo kakva sam ispala…